foto/arhiva/UU
Koliko razmišljamo o značaju vode? Očigledno samo kada primetimo da nešto nije u redu sa vodom koju koristimo za piće ili ako neka reka koju smo sistematski uništavali decenijama i zatrpavali smećem iznenada počne da menja boje.
Zabrinuti smo mi za našu okolinu, iskreno dabome, ali obično tek kad postane kasno, pa nam neko iznenada zavuče potoke u betonske cevi ili ofarba zlatnu reku u čitavu paletu nezdravih boja.
Ne mali broj gradova u Srbiji, poput Požarevca svoju kanalizaciju ispušta u reke, bez ikakvog prečišćavanja. Da li nas to čini manje ziđinima od ovih iz Bora ili mi je, ne zamerite mi, logika pogrešna? Evo, izvinite, molim vas.
foto/arhiva/UU
Između tri reke u okolini mog grada, uvek bi mi najdraža bila Mogila (Mlava). Dovoljno je blizu da se tokom leta otpešači do nje i pruža prijatan prirodni hlad od drveća koje raste duž njenog toka. Postoje mesta na kojima je brza i nepredvidljiva poput planinskih brzaka, ali i ona gde se možete ogledati u njoj, a kretanje prozreti samo po lišću koju pluta njenom površinom.
Međutim, ne pluta samo lišće Mogilom, već i plastične flaše i ambalaže. Plutale su ili bile usdrene uginule domaće životinje, dotrajala bela tehnika i mnoge štrokave stvari za koje smo pomislili da će ih voda odneti daleko od nas.
Dugo vremena nisam se usuđivao da se kupam na Mogili. Razlog je trauma iz detinjstva kada smo porodično otišli na jednu od impovizovanih plaža. Otac je hteo da nam pokaže neka od mesta na kojima se sa drugarima kupao kao klinac i približi svu divotu te reke na kojoj je proveo neke od najlepših trenutaka u mladosti. Jedna uginula krava u sred korita i stari šporet, uzvodno od mesta gde smo pokušali da uživamo u lepom letnjem danu, narugali su se njegovoj ideji. I dan danas se sećam izgleda te krave koja ležala naduvana i mrtva, ali i izraza nemoći u očima mog oca da mi objasni kako je moguće da postoje majmunčine koje su spremne da urade ovakve stvari.
Kad već nije bilo čiste reke, mogli smo barem da uživamo u pešačenju do prirodnih izvora kojim Požarevac ne oskudeva. Jedno od takvih mesta su Minine vode. Dugo vremena ta lokacija na samo dva kilometra od poslednjih kuća u Požarevcu bila je dostupna samo onima koji su bili spremni da protegnu noge i zadobiju koju ogrebotinu po rukama, nogama i licu, probijajući se kroz šiblje zaraslo pored zemljanih staza. Danas je ovaj izvor za koji se do pre par godina podrazumevalo da se na njemu možete napiti hladne i čiste vode, dostupan svima. Ljudima je najlakše da do izvora dođu automobilom, a mnogima i da nehajno za sobom ostave smeće koji su napravili. Izvor je od pogleda uvek štitila gusta šuma koja je okruživala ovo mesto, a ovih dana primetno je i da taj prirodni zaklon nekima počinje da ometa ko zna kakve planove da imaju.
foto/UU
Analize poslednjih godina pokazuju da voda na Mininim vodama nije uvek zdrava za piće, a i izdan je postao nekako slabašan i pola metra ispod mesta gde voda nekad izvirala.
Hoće li i on presušiti kao što je to slučaj sa česmom Crvenog krsta na Čačalici? Vrlo verovatno, da. Mnogi bunari na brdu su od osamdesetih godina, na ovamo postali neupotrebljivi. Odrastao sam iznad Tabane i za piće smo upravo koristili vodu iz bunara u dvorištu. Jedini problem sa tom vodom bio je nesnosni zvuk hidrofora. Inače, voda je bila hlorisana i periodično smo nosili uzorke na ispitivanje da bi se potvrdila njena ispravnost.
A onda je više nije bilo. Otišla je, romantičari bi rekli, privučena dobrom zaradom na kopovima u okolini Kostolca. Čuo sam da su se neki ljudi na brdu ozbiljno naljutili na svoje bunare zbog toga, pa su ih pretvorili u septičke jame.
foto/UU
Kao deca smo često odlazili na Tulbu i u vrčevima donosili vodu sa izvora između etno sela i kafane koja je poslednjih godina postala popularna među estradnim zvezdama i njihovim fenovima po gradu i selima. Ne znam da li se neko naljutio na ovaj izvor, pa je odlučio da ga zapusti i zatrpa smećem?
foto/UU
Baš pre nekoliko dana ponovo sam otkrio još jedno zaboravljeno mesto na kome izvire voda. Tu je, pored močvare na Tabani, stotinak i kusur metara ispod Tulbe, u napuštenom domaćinstvu pored pruge. Legenda kaže da se pored njega tokom noći pojavljuje tamna i ogromna avet za koju pretpostavljaju da je neki turski vojnik koji je davno skončao na tom mestu. I stvarno, na samoj Tabani su godinama ljudi iskopavali ljudske kosti i lobanje, a pretpostavlja se da se tu nalazilo staro tursko groblje. Možda bi negde u svetu od svega napravili atrakciju, sačuvali izvor i uredili lokaciju za izlete, ali kod nas se protiv aveti izgleda mora boriti, a oružje su nam ignorisanje i zatrpavanje đubretom.
