Požarevljanka Maja Smiljković osvojila je u februaru najviši vrh Afrike – Uhuru (5.895m nmv) na vulkanskoj planini Kilimandžaro. Pored toga što je jedina Požarevljanka kojoj je to pošlo za rukom, njen podvig je daleko veći.
Naime, Maja (42) je uz pomoć planinarenja uspela da se izbori sa astmom od koje je patila od 18.godine, a zbog svoje izdržljivosti i poslednjeg poduhvata uskoro bi trebalo da dobije zvanje sportiste nacionalnog ranga.
Ona je članica PD “Vukan”, a na uspon na najviši vrh Afrike koji je organizovao PK “Kopaonik” sa vodičem Milutinom Ilićem krenula su još 43 planinara.
Na sam vrh se popelo 36, među njima i Maja. Ovo je intervju koji je dala za TE2 Media.
Koliko traje uspon na vrh Kilimandžara?
-Uspon je trajao 6 dana, od čega su 4 dana za uspon i 2 za spuštanje sa vrha. Krenuli smo od Marango kapije koja je na visini od 1.840 metara nmv, da bi nam prvi kamp bio na 2.700 metara. Nakon provedene noći nastavili smo na 3.700 metara gde smo čitav dan proveli u aklimatizaciji. Ona se odvija tako što odete na 4.200 metara i vratite se u kamp gde noćite i privikavate organizam. Sledeći kamp je na 4.700 nmv gde se simptomi visinske bolesti mnogo više osećaju. U tom kampu mnogi ljudi shvate da ne mogu dalje i da je bolje da odustanu.
Kako izgledaju ti simptomi?
-Imali smo slučajeve da planinar zaspi na stazi. Prvo počinju halucinacije, a zatim osoba utone u san što dalje vodi ka beloj smrti. Takvi problemi karakteristični su za planinare koji su prvi put na određenoj visini. Na usponu ka vrhu imali smo 18 vodiča iz Tanzanije koji su, između ostalog, bili zaduženi i da vraćaju u kamp osobe koje ne mogu da nastave uspon.
Završni dan uspona i kakav je osećaj biti na vrhu?
-Završni uspon kreće u ponoć. Za neki put od 6 kilometara i 1.200 mnv potrebno je okvirno 7 sati. Inače, čitav uspon je dug 34 km i to je planina sa najvećom visinskom razlikom na svetu. Ja sam na vrh izbila u 7 sati ujutro. U trenutku kada dođeš do 5.895 metara, iako dezorjentisan nekako shvataš da si uspeo da stigneš do vrha. Osećaj se teško može opisati jer je iznad tebe samo nebo. Sve vreme uspona si pazio na hod, gledao u kamenje i svoju obuću. Razmišljaš da li će nešto nepredviđeno da se desi i da li ćeš ti da budeš u redu do kraja uspona. Tek kada se vratiš do poslednjeg kampa naviru emocije. To bih opisala kao čistu sreću jer shvatiš gde si bio pre samo nekoliko sati.
Koliko je Kilimandžaro zahtevan za uspon?
-Kilimandžaro ne spada u zahtevne planine, ali kako je jedan od 7 najviših vrhova,visinska bolest je najveća prepreka. Većina naših planinara pomisli da je dovoljno da ste pre Uhurua dostigli 2.500-3.000 metara nmv. Međutim, to je ovde problem. Generalno, potrebno je visinsku razliku podizati za 1.000 metara svakih godinu dana. Ja sam već bila na 5.000 metara i to ranije dostizanje relativno slične visine mi je pomoglo da lakše podnesem poslednji uspon. Kilimandžaro je zanimljiv. Prvi deo uspona vodi je kroz kišnu šumu, drugi deo kroz žbunje, da bi izbili u deo koji podseća na pustinju zbog crnog vulkanskog peska. Konačno, od 4.700 metara sve što vidite su kamenje i stene.
Osim privikavanja na visinu, da li postoje još neke pripreme koje su potrebne za uspon?
–Pre svega je potrebna dobra kondicija što se postiže pešačenjem. Organizam bi trebalo da se navikne na velike količine vode. Potrebno je da se popije od 4 do 6 litara vode u toku dana jer se na ovakvim usponima gubi ogromna količina tečnosti. Vi tačno znate po lokaciji bola u glavi šta je problem. Ako je bol u prednjem delu na čelu, onda vam nedostaje voda. Ukoliko je zadnji deo glave, u pitanju je nedostatak kiseonika. Međutim, nikada ne možeš da znaš da li je tvoj organizam spreman za takvu visinu. Dešavalo se i dešava se da vrlo iskusni planinari odustanu od daljeg uspona.
Postoje li posledice nakon osvajanja vrha?
-Kod mene se najviše odrazilo na kilažu. Veći deo grupe po povratku je ustanovio da su izgubili kilograme, neko i više od 10kg. Kada sam se vratila sa uspona sva odeća je bila prevelika. Pre uspona imala sam 52, a vratila se sa 46 kilograma. Toliki gubitak najbolje opisuje koliko je uspon zahtevan. Da se razumemo, mi tamo nismo bili gladni.
Koliko košta jedan ovakav poduhvat?
-Izuzetnomnogo. Planinarenje je inače skup sport, a ekspedicija na Klimandžaro je jedna od najskupljih na svetu. Da nema sponzora, odnosno ljudi dobre volje, teško je da bi mogli da odvojite toliko novac za osvajanje najvišeg vrha Afrike. Mene je koštalo preko 3.000 evra i to je iznos bez opreme. Put vas vodi avionom preko Dubaija i Zanzibara do mesta Aruša gde prelazite 9.000 kilometara, dok sam ulaz u nacionalni park košta 800-900 američkih dolara.
Ovo je tvoj najveći planinarski poduhvat?
-Jeste. Do kraja godine bih trebalo da dobijem zvanje sportiste nacionalnog ranga.
Da li je neko iz Požarevca uradio ovo što je tebi uspelo?
-Od 1960.godine, od kako postoji PD Vukan – niko. To se odnosi i na braničevski okrug.
Šta je bio tvoj motiv da se baviš planinarenjem?
-Zdravstvene tegobe. Ja sam bila astmatičari osoba koja je živela sa pumpicom. Nisam mogla da dišem normalno. Rešila sam da se konačno izborim s tim problemom. Počela sam da se krećem I pridružila planinarima. S jedne strane je to bilo opasno, a s druge sam shvatila da mi priroda prija. Na kraju je sve to rezultiralo time da su nakon par godina planinarenja simptomi astme nestali. Već više od 12 godina sam osoba kojoj nije potrebna pumpica da bi mogla normalno da diše, mada je i dalje čuvam blizu sebe.
Da li postoji novi cilj, nešto više od Kilimandžara?
-Naravno da postoji, ali je pitanje koliko sam spremna. Tu je uvek i pitanje finansija.
Koje još vrhove smatraš svojim uspehom?
-To je najpre Triglav, najviši vrh bivše Jugoslavije. Meni je bio zanimljiv zbog toga što smo išli preko Ferrata, gvozdene staze koja se sastoji od metalnih prečki, merdevina i sigurnosne žice, a kojima se prelaze strme stene. Pored toga, padao je sneg, pa je supon bio još zahtevniji. Ararat je bio moj prvi uspon iznad 5.000 metara i planina koja mi je zadala velike probleme pri usponu. Međutim, sve može da se prevaziđe, samo je potrebna snažna volja.
Triglav
Ararat
Kako je okolina reagovala kada si se vratila u Požarevac?
-Ljudi su ovde drugačiji. Ne mogu da kažem da im sve to nije nezanimljivo, već jednostavno nepojmljivo. Dobijala sam komentare da je to što sam uradila svojevrsna ludost, da ovde niko novac ne bi dao za tako nešto i da je bolje da se investira u egzotično letovanje. Naravno, planinari su ti koji razumeju i tu su da pruže podršku. Bez njih ne bih ni krenula na Kilimandžaro. Porodica se naravno podruzmeva.
Kakvi su utisci o Tanzaniji?
-Siromašna zemlja. Ljudi se trude i rade, ali s druge strane znaju da budu napadni. Nas doživljavaju na način da mogu da zarade nešto. Čak i najobičnije sitnice vrlo ćete teško naći u prodavnicama. Meni je bio potreban češalj i nisam uspela da ga nađem. Mnogi ljudi žive na način kakvim su živeli vekovima. Posetili smo Masai pleme koje je karakteristično zbog svog nomadskog načina života. Poklonili smo čokolade, igračke, razne sitnice i uvideli da ti ljudi danas doslovno jedva preživljavaju. Bila sam na safariju i to je opet. divno iskustvo. Zaista ne postoji cena za ono što sam doživela na tom putovanju.
Šta bi poručila ljudima koji razmišljaju da se bave planinarenjem?
-Za početak da dođu na sastanak koji planinarski klub Vukan organizuje svakog utorka od 19 časova. Dođite sa širokim osmehom i željom da pešačite i odete u prirodu. Dođite u običnim patikama i izaberite svoju stazu kojom ćete krenuti.
Hvala na razgovoru.
-Hvala vama.
