Bilo je 300 gostiju u dva velika šatora, a za ovu priliku bila su ispečena dva bika i 12 svinja.
Stanoje je proteklih 20 godina radio u Francuskoj gde su mu se i deca rodila. Ovaj dobrodušni čovek, omiljen u selu, svojevremeno je pomogao da se obnovi lokalna crkva, pa čak i izgradi uski asfaltni put, prvi takav u ovoj siromašnoj zajednici.
„Stanoja svi volimo i mnogo smo mu zahvalni što je pozvao čitavo selo na ispraćaj. Jeste tačno da se ovako nešto ne događa često u našim krajevima, ali nam je drago zbog njega“, prokomentarisao je njegov najbliži komšija, Miroslav.
Neobično je to što Bogdanović nema sina, već dve ćerke, a mlađa Saša odlučila je da služi vojni rok, pa je ocu zaigralo srce od sreće.
„To je moj sin, moja dika, moj Čiča. Čitavog života sanjao sam da u našoj Srbiji pravim ispraćaj za svoga sina“, rekao nam je ovaj čovek.
Za ovu priliku, pored mesišta, Stanoje je obezbedio 500 litara najbolje rakije iz ovih krajeva, a vrhunac dana je bio trenutak kada je pozvao goste da proslavljaju bacajući bombe.
„Bili smo pijani k'o goveda, ne znam kako se nismo poubijali“, prokomentarisao je komšija Miroslav i dodao:
„Meni je ispala bomba iz ruke, hahaha. Al’ da vidiš. Pored mene je bila Saša, pa kad je spičila cokulom bombu, ova odletela 100 metara. Jaka je kao majmun. Jednom me je istukla jer sam je nešto zezao, izbila mi tri zuba“, poverio se on i zinuo prema nama pokazujući nam usnu duplju.
Ćerka i tatin sin, Saša nam je jako stegla ruku kao već obučen borac. Priča kako je došlo do svega ovoga.
„Tata je ranije bio potišten što nema sina, ali kad je video da sam harambaša i da volim da mlatim decu, počeo je da me vodi u lov i uči da pucam. Ja sam jedina žena član lovačkog udruženja. Još me mnogo toga naučio. Kad se kolje stoka, to je moj posao. Jagnje mogu da zakoljem za pet sekundi, a zec ne stigne da zapišti“, priča ponosno ova 25-godišnja omladinka.
Jada nam se kako nema momka i da se svojevremeno zagledala u jednog Dragana iz sela, ali da je on sav mlitav i da ne priča s njom od kako mu je polomila dva rebra kad ga je zagrlila.
Saša kaže da će vojsku da služi u Požarevcu, u komandi za obuku kopnene vojske. Biće, kaže, pešadinac.
Na našu konstataciju da je obuka teška za pešadiju, spremno odgovara da za nju nema stvari koja je teška i da može sama odraslu ovcu da nosi uzbrdo.
